Школска 2, 21300 Беочин, Србија
Није био признат за живота — скроман, повучен, нежног здравља и још нежнијег духа, остао је на маргини књижевних кругова свог времена. Али време је учинило своје. Његова поезија и проза, тада занемарене, данас се ишчитавају с пажњом и дивљењем. Опеван је — не само кроз мелодије које су понеле његове стихове, већ и кроз поштовање које ужива међу зналцима књижевности.
Управо из тог поштовања рођена је и ова вече, у библиотеци, под нежним називом „Песмо, тешилице мила“, који је осмислила библиотекарка Ивана Бранков. Читали смо га и слушали — али нисмо били сами. Беочински песници говорили су своје стихове, а Ратка Дулић Грчићеве. Драган Жикић нас је, топлином гласа, провео кроз одломке из „Сремске руже“. И све је завршено како и доликује — уз песму, осмех и гитару.
Тако је песник тишине, макар на тренутак, поново био међу нама — у стиху, у гласу, у сећању.