Школска 2, 21300 Беочин, Србија
Четврто такмичарско вече Смотре аматерских позоришта донело је помало несвакидашњу, али лепу позоришну причу. Због проблема са превозом, ансамбл Креативног центра „АртЕље“ из Инђије није био у могућности да допутује у Беочин, па је донета одлука да се вечерашњи програм одигра на њиховој матичној сцени у Инђији. Тако су модератор, уредник Билтена и режисер беочинских глумаца, чланови жирија и селектор показали оно што позориште одувек јесте – спремност да се због уметности пређе свака препрека.
Уместо отказивања, догодила се мала позоришна авантура, готово у духу саме представе „Величанствена прича о Хенрију Шугару“, рађене по књизи Роалда Дала и филму Веса Андерсона, у режији и адаптацији Кристијана Марковића.
Публика је имала прилику да ужива у несвакидашњој сценској игри која спаја авантуру, мистерију и комедију, а кроз причу о богатом и површно задовољном Хенрију Шугару отвара и важна питања личне промене, смисла и истинских вредности.
Ансамбл је са много енергије, прецизности и разиграности дочарао специфичан свет инспирисан естетиком Веса Андерсона – свет симетрије, ритма, хумора и необичних обрта. Посебан печат представи дали су млади глумци који су сигурном игром, сценским покретом и добром партнерском енергијом држали пажњу публике током читавог извођења.
Након представе уследио је разговор са ансамблом и режисером Кристијаном Марковићем, током којег је било речи о процесу рада, изазовима адаптације познатог дела и специфичном визуелном језику представе. Чак ни промена места извођења није умањила утисак вечери – напротив, показала је да позориште увек пронађе свој пут до публике.
Награда жирија публике за глумачко остварење припала је Теодори Чанковић и Вуку Манојловићу.
Реч селектора Владимира Балашчака: похвалио је младост ансамбла, нагласивши да такве младе људе треба чувати, посебно истичући сценски говор Вука Манојловића, али и континуиран рад који се негује у овом позоришту.
Четврто вече Смотре тако је остало упамћено као вече у ком је позориште, дословно и симболично, прешло додатни пут да би стигло до своје публике. А када љубав према сцени надјача све организационе препреке, онда представа заправо почиње много пре подизања завесе — и траје дуже од последњег аплауза.