Позориште

Четврти дан Смотре одржан у Инђији

23. Април 2026.

Четврто такмичарско вече Смотре аматерских позоришта донело је помало несвакидашњу, али лепу позоришну причу. Због проблема са превозом, ансамбл Креативног центра „АртЕље“ из Инђије није био у могућности да допутује у Беочин, па је донета одлука да се вечерашњи програм одигра на њиховој матичној сцени у Инђији. Тако су модератор, уредник Билтена и режисер беочинских глумаца, чланови жирија и селектор показали оно што позориште одувек јесте – спремност да се због уметности пређе свака препрека.

Уместо отказивања, догодила се мала позоришна авантура, готово у духу саме представе „Величанствена прича о Хенрију Шугару“, рађене по књизи Роалда Дала и филму Веса Андерсона, у режији и адаптацији Кристијана Марковића.

Публика је имала прилику да ужива у несвакидашњој сценској игри која спаја авантуру, мистерију и комедију, а кроз причу о богатом и површно задовољном Хенрију Шугару отвара и важна питања личне промене, смисла и истинских вредности.

Ансамбл је са много енергије, прецизности и разиграности дочарао специфичан свет инспирисан естетиком Веса Андерсона – свет симетрије, ритма, хумора и необичних обрта. Посебан печат представи дали су млади глумци који су сигурном игром, сценским покретом и добром партнерском енергијом држали пажњу публике током читавог извођења.


Након представе уследио је разговор са ансамблом и режисером Кристијаном Марковићем, током којег је било речи о процесу рада, изазовима адаптације познатог дела и специфичном визуелном језику представе. Чак ни промена места извођења није умањила утисак вечери – напротив, показала је да позориште увек пронађе свој пут до публике.

Награда жирија публике за глумачко остварење припала је Теодори Чанковић и Вуку Манојловићу.

Реч селектора Владимира Балашчака: похвалио је младост ансамбла, нагласивши да такве младе људе треба чувати, посебно истичући сценски говор Вука Манојловића, али и континуиран рад који се негује у овом позоришту.

Четврто вече Смотре тако је остало упамћено као вече у ком је позориште, дословно и симболично, прешло додатни пут да би стигло до своје публике. А када љубав према сцени надјача све организационе препреке, онда представа заправо почиње много пре подизања завесе — и траје дуже од последњег аплауза.

Фотогалерија